Navikla sam bez tebe.To je strasno tuzno,jer ti nikada nisi trebao da odes.Trebao si biti tu za svaki moj trenutak koji je imao znacaja,a i onaj koji nije. Trebao si stalno biti tu.Kada idem da spavam,kada krenem u skolu,kada mi ispadne prvi zub,kada ubacim prvi kos,kada prvi put dodjem kuci sa slomljenim srcem.
Navikla sam bez tebe.Navikla sam da ne postoji ta figura koju svi drugi imaju.Ne znam kako je imati zagrljaj tebe,kako je kad me ti stitis.Uvijek sam sama i nezasticena,ali jaka.Usamljena ali jaka.Uskracena tebe,ali jaka.
Ostavljena tu u tom ludilu sto zovemo zivot,a bez tebe.Jedan je zivot,kada mislis drugu priliku traziti?
Ja necu opet se roditi,a i da se rodim znam ne bi nista promijenio niti se opametio.
Mozda nekada i budem imala dovoljno hrabrosti da ti dam ovaj papir,ovo pismo,ovu glupost.Mrzim sebe sto pisem ovo jer ne pomislim na tebe nikada,jer sam navikla bez tebe.Mrzim se sto se uvijek tresem kada podignes glas na mene bez prava.Mrzim sto me mozes rasplakati.Nema te niti si ikada bio tu,ali o tome nikada ti i ja pricati necemo.Dok god zivis,dok god zivim.Pokusavam da ti oprostim,ali kao da nemam sta jer sam bez tebe navikla.
Najgore je sto ono sto je normalno drugima,meni nije.Ljubav mi nije normalna.Tvoje prisustvo nije normalno.Navikla sam.Osakatio si me za cijeli zivot.Ako me ti nisi volio,kako ce bilo ko?
Bog neka ti oprosti za to sto si uradio,ja jesam,jer sam navikla.
